Националне институције за људска права су независна тела основана према домаћем закону са мандатом да штите и промовишу људска права у држави.
Такве институције су кључни елементи снажног, ефикасног националног система заштите људских права, под условом да су утемељене у националном закону, независне од владе, имају широки мандат да покрију све међународне стандарде људских права, поткрепљене разноврсним чланством, уложеним у одговорност за рад са цивилним друштвом и државом и добро функционисање. Националне институције за људска права имају моћ промоције и заштите људских права. Промоција људских права укључује пружање савета влади и парламенту о разним питањима људских права и подизање свести о људским правима. Моћ националних институција за људска права да штите људска права укључује праћење кршења људских права и давање препорука за побољшање стања људских права на терену. У погледу заштите, њихов мандат такође може укључивати овлашћење да примају, истражују и решавају жалбе и дају одговарајуће препоруке, попут предлагања новог законодавства и предлагања ревизије постојећег законодавства или нових мера политике. Широк спектар постојећих националних институција за људска права укључује: комисије, институције омбудсмана и институте или центре. На пример, националне институције за људска права у неким државама чланицама ЕУ такође функционишу као equality bodies тела за једнакост према законодавству ЕУ.
The concepts and definitions found in this glossary were published in 2016, and some may be out-of-date. EIGE is currently looking into which terms may need to be updated in the future.